Sima Pandurović - PREDVEČERNJI PUT

Dugo smo na teškom putu, verna.

Samo, mi još svome svetlom cilju koračamo.

Neosetno, tiho, kroz aleje neme,
sad nas prate senke dve: Starost i Vreme.

I mada nam ništa ne kažu, ne čine,
osećamo teret njihove blizine.

Katkada se samo okrenemo stravno
i spazimo pogled njin, ukočen davno.

A kad pogledamo ponovo preda se,
iluzija drage lagano se gase;

i gomile mrtvog lišća u minutu,
ko venci na kovčeg, padaju po putu.

I najzad nam sve to, s predvečerja bleda,
rasuta arija izgleda.