Ivan V. Lalić – OSMEH

Ko zlatna maska iz Mikene,

Koja je drugi oblik praha,
Ugledao sam na dnu mene
Taj osmeh zadržanog daha,

Što uspeo je da se zgusne
Za trenut na dno ogledala;
Okom bez boje i bez žene
Budućnost me je pogledala,

Nemušto, mudro i bez strasti,
Ko kućna zmija pod dovratkom;
Ma da je sve u njenoj vlasti
Još uvek bol je za povratkom

Na sredokraću, ravnotežu,
U stanju mirovanja vage:
Al' godine se koso sležu
I mrve u arhipelage -

U sabijanju ovom zemnom
To dvojnika sam pogledao;
Smešio se kao Agamemnon
U dvostrukom ogledalu.