Miroslav-Mika Antić

Sunce se, eno,
kao vreteno
nad gradom vrti
i glavom klima.

Sve je u meni
danas šareno.

I u tebi je
možda šareno.

U nama svima
šarenog ima.

Bila je zima.
Prošla je zima.

Tu negde, blizu
al’ ne znam gde je,
vetar se topli

vrti i smeje,
čupka nam kosu
i krošnje njiše.

Bile su kiše.
Prošle su kiše.

Sad sunce, eno,
kao vreteno
ispreda gradom
nešto šareno
i – miriše.

Reci mi zašto
s tobom u hodu
odjednom danas
govorim tiše?

I zašto misli
nekud odu,
pa samo trepćem
i – ništa više?

Kad ispod lipa
senke se ruše,
zašto sam tako
odjednom smušen,

pa kad te kući
iz škole pratim,
sve ne bih hteo
da se vratim,

već dugo stojim
i dugo ćutim
pod vetrom toplim
i suncem žutim?

A u glavu mi
nebo stalo.

I još pomalo.
Čega pomalomalo?

Svega
po
malo.

Ako se setim,
ja ću ti reći
i – uteći.

Poezija - izbor