Andrej Beli - MAG

Strpljiv je mag, što šare zvezda

i tajnu broja primio je.
Ti gledaš, pada mračni bezdan
na žarke, teške oči tvoje.

Godine lete… I kao sante
planete prazni vali gone.
Vremena, prostori… Tvoj san
te diže nad pustoš vasione.

Vazduh je prašnjav. Nigde kapi.
No, pored tvojih, plamte oči
odane sove… Pogled zjapi
u rasuti dijamant noći.

Sećas se, privukla te zvezda,
i ti, kroz haos, kroz dubine,
saže se, dok je stenjo bezdan,
ti stajaše u velu tmine.

Za životnim si pragom svetu
zborio glasno tajnu kobi.
I boru, tugom zlom prožetu,
strog izraz tvojih usta dobi.

Lebdi, o ti što kroz sva doba
mračni svet gledaš, taj ples večni,
i nek te kao plašt iz groba
odene svetski haos mlečni.

Tvoj put je staza luciferska,
ne put ka mirnom nekom kraju.
O, priviđenje bledo, nestaj
u mahnitome kovitlaju!

Ti znaš da udes što se kroji,
i svet i vreme u svom letu,
prazni su ples iz snova tvojih,
no ti si — sam — u tome svetu.

I ništa baš da zagreje te
u snu tvom što od tebe sinu…
Dok jure vreme i planete
kroz tvoju nesrećnu dubinu.