Edgar Alan Po - USNULA

Noć je junska koju preseca

blistanje mističnog meseca.
Zanosna, tamna, vlažna para
u zlatnom mu se krugu stvara,
i blago pada, kap po kap,
na vrh planine kao slap,
te melodična i sanjiva
u svetsku se dolinu sliva.
Ružmarin crnu raku zove;
ljiljani plove niz valove;
puneći mrakom prsa shuplja
stara se kula u san skuplja;
gle! slična Leti crnog vala
jezerska voda u san pala,
i za svet, ne bi taj san dala.
Sva spi Lepota! – i smirena
(okna joj k nebu raširena)
s Kobima svojim spi Irena.
O gospo sjajna! je li mudro
uz prozor otprt čekati jutro?
Luckaste slutiš li lahore
što s krošnji lete u zastore,
nestvarni dašci, vražje jato,
što sobom blude čudnovato,
tvog baldahina ticu velo
jezivo tako – tako smelo-
nad tvojim dugim trepavkama
gde tvoja duša spava sama,
tako da stropom i po zidu
kao da mračni dusi idu.
O gospo mila! zar strah nemaš?
Šta, i o čemu sada snevaš?
Ti daljnjih mora prede crtu
da čudiš stabla u tom vrtu!
Čudna je tvoga lica boja!
I haljina ti čudnog kroja!
Čudno je duga kosa tvoja,
i svečan izgled tog spokoja!

Gospodja spava! O, da sam san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
O, Nebo, ti joj zaštitu daj!
Nek soba bude još svetija,
postelja njena još setnija,
dva oka njena još snenija,
nek nepomična tako bude
dok sve u belom dusi blude!

Spi moja draga! O, da san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
Nek crvi blago nište njen sjaj!
U staroj šumi punoj mraka
nek otvori se za nju raka-
grobnica što je često skrila,
otvarajući mračna krila,
znamenje mnogo najmilije
gospodske njene familije-
raka skrivena usred hlada
na čija vrata, kad bi mlada,
kamenčić hitnu pokatkada-
grob s čijih vrata koja zvuče
ni jek sad neće da izvuče,
drščuć od misli, igre dečje!
da to iznutra mrtvi ječe.