Ovde, gde sve miruje,
ovde gde se sva buka tišinom čini,zamrli vetar, utihn’o talas
i san na mesečini,
gledam zelena polja,
nek’žetva bude bolja,
sneni svet tihih struja.
Umoran sam od suza i smeha,
od ljudi što seju da žanju,
od lukavstva i greha,
umoran noću i danju,
od kazaljke što se kreće,
opalog, otrovnog cveća,
(znam da je varljiva sreća),
od svega osim sna.
Tu život se sa smrću graniči
i smrt te nečujno zove,
talas se sa vetrom parniči,
lađe i duhovi plove,
plove sneno, a kuda,
ne znaju ko proći će tuda,
vetrovi ovde su čuda,
ničeg sem mira nema.
Ne raste šibljik ovde,
ni vres, nema ni vina,
samo cvetovi maka
i grožđe što dâ ga Prozerpina,
blede leje rogoza,
gde ništa ne cveta, nit’ se zeleni,
gde cedi tiha groza
vino za mrtve seni.
Bledi, bezimeni, bez broja,
u jalovom polju žita,
traži spokoja,
noću do zore mrtva svita,
i, kao duša bez mira,
što ne može ni u pakao ni u raj,
oblak se skloni i tada
noći dođe kraj.
Da si jak kao njih sedam,
Smrt će doći po tebe,
ne budiš se u raju,
nit’ pakao te traži za sebe,
pa da si lep kao ruža,
lepota tvoja prestaće,
da ti se ljubav pruža,
na kraju i život nestaće.
Bleda, s pokrovom lišća,
stoji Ona na mestu jednom,
što skuplja sve što je smrtno,
besmrtnom rukom hladnom.
Njene noći su slađe
od ljubavi što se boji,
za ljude što dolaze ovde,
strast više ne postoji.
Čeka na sve i svakog,
svakog od ljudskog roda,
zaboravlja na majku zemlju,
život žita i ploda,
i proleće, seme i lastavica
lete za Njom i slede
tamo gde šuplje peva ptica,
a cvetovi se lede.
Ovde dolaze ljubavi umrle,
ljubavi za koje niko ne mari,
godine što su se zatrle
i sve umrle stvari,
mrtvi snovi izgubljenih dana,
pupoljci potreseni snegom,
lišće što ne nalazi stana,
mrtva proleće pod stegom.
Ne znamo šta je tuga,
ne znamo šta je radost,
danas će umreti sutra,
vreme odnosi mladost.
A ljubav zlovoljna posta,
na usni kajanje osta,
uzdaha beše dosta,
svake ljubavi prođe sladost.
Od prevelike ljubavi za životom,
od nade i straha,
zahvaljujemo se lepotom,
bogovima od praha,
što mrtvi ne ustaju nikad;
Prozerpinin krije ih skut,
gde najumornija reka
do mora nalazi put.
Neće se probuditi sunce i zvezdice,
niti svetlosti huk,
nema zvuka bujice,
zamrli su vid i zvuk,
ni prolećni, ni zimski lastari,
ni dani, niti dnevne stvari,
samo večiti san i večite noći muk.
Коментари
Постави коментар