Desanka Maksimović – MOLBA MLADOSTI

O, mladosti, mladosti,

da brzo odlaziš, ljudi kažu.

Ali ja te neću nikad pustiti.

Oko srca svoga postaviću stražu

jednog bola i jedne radosti;

Oko vrata svog zasadiću visoke

borove, i bršljane, i paviti;

Vetrove i reke široke

bujicom ću naviti

svud oko našega brega;

A vidik u krug ću zaviti

cičom i smetom snega.

O, mladosti, nemoj od mene otići:

niko neće moći u tvojoj suzi

biti ovoliko ludo lud,

ni ovako sumoran u tvojoj radosti.

O, mladosti, mladosti,

ni u čijem srcu neće tvoja žud

u ovoliko sunce porasti;

Niko neće ovoliko čistih

imati grehova ni strasti.

O, mladosti, mladosti,

da sobom odnosiš, ljudi kažu,

svoje bolove i svoje radosti.

Ali ja te neću nikad pustiti.

Oko srca svoga postaviću stražu

jedne ljubavi što mene voleće;

U vrtu svome zasadiću proleće;

sve mirise slatke zarobiću

što bregom nihaju leti;

Sva sunca, sve zvezde zadobiću

na nebu da našem rumene;

pa nećeš ni moći, ni hteti

nikad otići od mene.

O, teške, sumorne radosti,

o, slatki, ludi bolovi

moje mladosti,

nemojte otići od mene!

Jer živeće tada dolovi,

mirisi, ljudi i zvezde rumene;

a ja skamenjena sedeću na svom visu

i biće mi svejedno: da li su ili nisu

u meni nekad goreli

tvoji bolovi i tvoje radosti,

o, mladosti.