Rabindranat Tagore – KAD NOĆU POĐEM NA SASTANAK

Kad noću pođem na sastanak,

ptice ne pevaju,

vetar se ne miče,

kuće stoje u dva reda i ćute.

Samo prstenovi na mojim nogama

oglašavaju se pri svakom koraku,

i mene je stid.

Kada sedim na svome čardaku

i osluškujem njegove korake,

ne šumi lišće na drveću,

u reci miruje voda

kao mač na kolenima uspavanog stražara.

Samo moje rođeno srce

pomamno kuca –

ne znam kako da ga umirim.

Kada mi dragi dolazi i seda do mene,

kada mi telo drhti

i očni mi se kapci sklapaju,

noć postaje crna,

vetar gasi žižak,

a oblaci navlače preves preko zvezda,

samo drago kamenje na mojim nedrima

blista i svetli.

Ne znam kako da ga sakrijem.