Mira Alečković - DA ŽIVOT BUDE LJUBAV

Život,

da život bude ljubav samo,
da ljudi budu zdravi kao šume,
kao paprat bujna da se raskrupnjamo,
da čovek ljubav kao hleb razume
i da nas bude u semenju buni,
sve više takvih sa čovečnom reči
i srca spremnog kap po kap da kruni
na ranu druga, da rana zaleči.

Da sutra ne bude kljastih ni bogalja,

ni ovog krkljanca, ni novoga rata,

da više ne bude gladnih majki švalja

i ubogih pralja, i dečice jata

koja po drumu hleba prose,

ratnike-slepce koja vode,

i da sve noge grube i bose

budu ko noge u gospode.

Da kad hleb kažeš, ne vidiš oči
iskolačene do besvesti,
kad život kažeš, da vidiš žene
sve zdrave žene, blagovesti
bremene žene, bez bojazni
da u utrobi nose guju,
da će im ostati dlanovi prazni
kad neko opet strese oluju,
kad kažeš majke, marame vrane
da ne lepršaju pred tvojim vidom,
kad kažeš čovek, da te ne gane
kriv bez krivice za tvrdim zidom
kad čovek kažeš, o kad kažeš,
da teče jedna široka reka,
ljubavi tople, najbolje staze
i najljudskije za čoveka.