Branko Miljković - POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je davna i zaboravljena istina

koju više niko ne ume da proveri,

sada tuđina peva ko more i zabrinutost

istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže…

Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti,

cvet između pepela i mirisa,

oni koji odbijaju da prežive ljubav

i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad.

Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje

 i zemlja koja ostaje verna smrti

 jer svet ovaj suncu nije jedina briga…

Ali jednoga dana

tamo gde je bilo srce stajaće sunce,

i neće biti u ljudskom govoru takvih reči

kojih će se pesma odreći,

poeziju će svi pisati,

istina će prisustvovati u svim rečima

na mestima gde je pesma najlepša,

onaj koji je prvi zapevao povući će se

prepuštajući pesmu drugima.

Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:

jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik,

ja primam na sebe osudu propevale gomile:

ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju,

                          ali:

       Hoće li sloboda umeti da peva

       kao što su sužnji pevali o njoj