Veles Perić - KOČIJAŠU!

Mesec - svinga 

od mesinga,
nebom luta.
Kočijašu,
skreni kola pored puta.

Kočijašu,
hajd' na čašu,
dođi, druže, da te pitam,
kome njene ruke mašu,
ove noći
dok se skitam.

Noć je pala,
kola stala,
konji vrani.
I vrata su zaškripala
na mehani.

Nikog nema.
Krčmar drema
preko stola.
Gazda, mi smo dva boema,
i željni smo alkohola.

Prič'o sam joj o proleću
možda grešno, možda čudno.
Ona dunu k'o u sveću.
Sve ugasi,
sve zaludno.

Ne sećam se ničeg više,
pamtim samo bat koraka,
koji nam se podeliše
na dve strane
od sokaka.

Ona jednom, a ja drugom.
Rastasmo se bez svršetka,
pijan zvižduk, mesto metka,
prosvir'o sam samo
tugom.

Pošao sam bez zaklona,
niz ulicu, koju pljujem.
I mislio, da l' zna ona,
u šta sve ja
ne verujem.

Pošao sam kud me nose,
dve cipele k'o dva splava.
- Pijan, ružan, guste kose,
prazno srce,
prazna glava.

Kočijašu,
ispij čašu,
ispijmo je za čoveka.
I poteraj sad u kasu,
na putu nas
zora čeka.