Stevan Raičković - KIŠA JE TAKO BLAGA

Kiša je tako blaga, da se pitam:

Nije li neko s visa otkud pada

Čitao mojih misli tok i ritam?

Il su pak moje misli takve: kada

Put neba krenu ja nekog čitam?

(Do pre trenutka sokak beše tesan

A sad se prazni: ulica je šira,

Pravija, crna kao dub netesan

Nagnut ka nebu što se meni spira

Trunke - pa idem skoro bestelesan.)

Baš to mi treba danas: biti s kišom.

(Kao da hodam s nekim koji šušne

Tek dva - tri slova i nestane krišom...

Pa opet šapne reč kraj školjke ušne

Il takne rame rukom još i tišom...)

Skoro ne gazim: plovim kao barka

Niz tamu i bez kompasa, bez traga,

Prikačen o nit koju vuče Parka

(Dok moje čelo, bez misli, tek draga

Sestrinska ruka kiše - bolničarka.)

Kiša je tako blaga i nestroga,

A topla pri tom: da bih mogo po njoj

Hodati sve do časa sudjenog

I stići onoj ivici potonjoj

Kada u prazno zakorači noga...