Zoran Marić – NE, NISMO SE MI SRELI

Ne, nismo se mi sreli 

u životu prošlom,
siguran sam...
Zar misliš
da bih ja dopustio
da mi nešto
tako trivijalno
kao što je smrt,
izbriše sećanje na tebe...
Našao bih načina
da te sačuvam,
preko granice
prenesem... Nekako...
Sakrio bih tvoj lik
u poslednji osmeh svoj,
zamenio bih
poslednju reč molitve
imenom tvojim...
Vezao bih te
za svoju dušu
kao što bi mornari,
u nevreme,
za jarbol broda svog
sebe vezivali...
Ma, nismo se
u prošlom životu sreli,
znam to...
Jer da smo se sreli
ja bih te ljubio...
Morao bih, znam,
odoleo ti ne bih,
kao što ti odoleo nisam...
Ali, da sam te
tada ljubio,
do sada bih
sigurno umro
od neke nepoznate
čudne bolesti
prouzrokovane
prekomernom čežnjom
za usnama tvojim...
Doktori bi zbunjeni bili...
Šteta, mlad čovek,
govorili bi svi...
A evo, živ sam...
Mada, za umiranje
nikad kasno nije...
Ne, nismo se sreli pre...
Pa, valjda nismo...
Jer da jesmo,
ja te ne bih pustio
da sada od mene odeš, zar ne?
Nikada te pustio ne bih...
Samo da sam u očima tvojim
video da me prepoznaješ...
Pa, valjda bi se i ti mene sećala...
Reci mi, jesam li te sreo pre?
Ne, ipak nisam...
Sad sam te sreo...