Svakom stvoru još od ranih leta
Znak je svojstven na znamenje dat.
Ja bih bio, da nisam poeta,
Po prilici protuva i tat.
Niskog rasta, tanak kao grana,
Među decom junak ljut ko osa,
Često, često ja se sa megdana
Vraćah kući razbijenog nosa.
Cedio bi reči brižnoj mami
Kroz krvave zube borac smeli:
"Ništa! Ja se spotakoh o kamen,
A do sutra sve će da zaceli".
Pa i sada, iz krhkog krčaga,
Mada vrenja minulo je vreme,
Ona drska, nespokojna snaga
Izlila se na moje poeme.
Zlatni grumen od reči se blista,
A u svakom otisku mog znaka
Ogleda se luda smelost ista
Kavgadžije i obešenjaka.
Gord, ko nekad nosim hrabrost mušku,
Al' moj korak novo polje kuša.
Nekad su mi razbijali njušku
A sad mi je sva u krvi duša.
Sada više ne govorim mami,
Nego šljamu što se zlu veseli:
"Ništa! Ja se spotakoh o kamen,
A do sutra sve će da zaceli".
I drugačiji prevod...
Sve što živi neki ožiljak ima,
Belegu detinjstva, nezarasto čir.
Da nisam pesnik među pesnicima,
Bio bih zacelo lopov il' žbir.
Suvonjav, mali, s grudma nerazvijenim,
Međ decom bio sam uvek junak,
Često, često s nosem razbijenim
Vraćo sam se kući pred sami mrak.
Uplašenoj majci, krvav kao znamen,
Cedio sam kroz krv reči detinjaste:
Ništa, more! spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste.
Pa i sada, kada se bez traga
Onih dana krv vrela smirila,
Nespokojna neka drska snaga
Na poeme moje se izlila,
Na već zlatne literarne hrpe,
I u svakom retku što se vije
Ogledaju se nekadanje crte
Kavgadžije, nemirka, delije.
Ko i nekad imam hrabrost mušku,
Al' nov korak moj se drukče sluša...
Dok mi nekad razbijahu njušku,
Sada mi je sva u krvi duša.
Ne velim više majci okrvavljen,
Već gomili tuđoj koja raste:
Ništa, more! spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste!
Коментари
Постави коментар