Edgar Alan Po – JEDNOJ U RAJU

Sve si mi bila, ljubavi,

Sve što mi duše ište
Moj zeleni otok, ljubavi,
I česma, i svetište;
Svud venci voća, cvetne hvoje,
I sve što beše moje.

Prelepi snu, ne traješ više!
O, zvezde nade, što ste sjale,
Sad oblaci vas sakriše!
Glas Budućeg mi viče: "Dalje!"
Ali moj duh se, lebdeć, njiše
Nad tamnim morem prošle sreće
Užasnut, nem, sve tiše.

Jer jao! Jao, u meni
Života svetlo trne.
"Nikad već - nikad za te"
(kao da valove crne
slušam sto šapuću kleti)
"Spaljeno stablo ne cvate,
Orao ranjen ne leti."

Svi sati su mi poput zore,
A noć k'o sanja čista,
Gde tvoje tamne oči gore,
I gde ti korak blista:
U kojem plesu sad se vije,
Kraj kojih voda Italije?

Prokleto bilo ono doba:
Od ljubavi su odveli te.
Za tudji ležaj tad su zloba
I crni zločin oteli te,
Od naših magla i od mene,
Gde srebro tužnih vrba vene.