Miroslav- Mika Antić – PLAVA ZVEZDA

Iza šuma, iza gora, 

iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi: ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.

Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.

Mora druga da se nađe.
Treća.
Peta.

Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.

I još dalje iza kraja:
do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš.
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.

Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada, al’ znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno, tako mračno.

I sva sunca,
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje, sasvim prave.

Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš – sam ćeš znati.

Sad je tajna.