Svjetalce jedno gori u daljini:
Jedino svjetlo u noćnoj dolini.
I trepti nježno.
Tako milo
Ko da se smiješi.
Al gle! već se skrilo.
Ugasilo se. I ko bi ga znao,
Zašto ti bude odjedanput žao.
I trepti nježno.
Tako milo
Ko da se smiješi.
Al gle! već se skrilo.
Ugasilo se. I ko bi ga znao,
Zašto ti bude odjedanput žao.
On je bio baš jako nežan čovek ... kako je obraćao pažnju na trunčice, koje bi retko ko i primetio: voćku, kap, svetlo u daljini ...
ОдговориИзбришиEvo, pokušavam da zamislim kako čovek koji tako piše može da živi nekim sasvim drugačijim životom koji ovaj njegov, rimovani, skroz degradira i poništava ... Ja za to ili nemam mašte ili srca.
Ne razumijem ovo drugo, da li misliš konkretno na Cesarića? Ako je uopšteno, onda to može da se objasni onim dvojstvom koje postoji u svakom čovjeku, samo što je u nekom izraženo manje u nekom više. Npr, emocije koje "nagone" da se čovjek izražava stihom, koje svojom suptilnošću ispunjavaju biće i teže da se razliju u riječi, a s druge strane intelekt vuče na drugu stranu, hoće nešto drugo, pa se čovjek čas predaje emocijama, čas intelektu...
Избриши
ОдговориИзбришиNe, nisam mislila na Cesarića. Mislila sam na one za koje kažeš da su pisali na jedan način, a živeli na sasvim suprotan. To mi nikako ne ulazi u glavu. Nije mi jasno kako to postižu.
Kad me lepota i nežnost nečijeg stiha takne, ja mu sve verujem! I ne mogu da verujem da mogu da budu drugačiji u životu svom, nego što je taj njihov stih.
Ali očigledno životi pojedinih pjesnika potvrđuju da je to tako. To je onaj sukob emocije i intelekta, ali i ono šetanje emocija od najdubljih do najružnijih... Ono prokletstvo nerazumijevanja unutrašnjih uspona i padova...
Избриши
ИзбришиE, upravo na to mislim o čemu i ti govoriš! Nesposobna sam da prihvatim ili da bar razumem da je to moguće! Takođe, nikako ne mogu sebi da predstavim šta to znači sukob emocije i intelekta. Mislim, jasno mi je šta to znači, nego mi nije jasno kako je to moguće. Ono što mogu da shvatim da neko piše napr. roman, pa ima ovakve i onakve junake... To mi je u domenu intelekta, pogotovu ako roman nema onaj poetski momenat kao napr. Andrićev, već čisto pripovedanje. Ali da neko iznedri onakvu emociju, kakvu za pesmu treba, a da živi suprotno tome... Kao u ovoj pesmi: Da li bi mogao neki prostak, grubijan da napiše stih da mu je žao što se neko svetlo ugasilo?
Onaj kovitlac emocija kad srce progovori pređe u riječi i tada nastaje nešto lijepo, pjesma, misao, tekst, ali isto tako, kad um i svijest nijesu pročišćeni, te emocije mogu da se pretvore u nešto mnogo ružno i tada nastaju loše i riječi i djela. To šetanje emocija, nesaglasje unutar sebe, kod nekoga ide iz krajnosti u krajnost pa i život teče tim tokom, dok kod nekoga to nije tako drastično, pa nema tih velikih uspona i padova.
Избриши