Desanka Maksimović - SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju

 koja buja u samoći, od razdaljine,
 koja je više od sna nego od svesti,
 i po rastanku drhtaćete od miline,
 mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
 sa strahom od sagrešenja,
 koji kao ptica o kavez lomite krila,
 sećaćete se uvek jedno drugom lika.
 I po rastanku
 zamreti vam neće gušena htenja.

 Ako zbog nje patiš od nesanice
 i u ponoć hodaš budan
 po bašti,
 ako te lomi neutoljena želja luda,
 sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
 oko vatre,
 a bojimo se da je dodirnemo,
 s kojima idemo kraj ponora
 nezagrljeni i nemi,
 sećaćemo se dugo
 ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
 a sediš kraj nje bez glasa
 slušajući bajku koja se u vama rađa,
 svanuću slično,
 pamtićeš je i kad se zima
 pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
 da je ljubav maslačkov puhor
 koji svaki dodir može da strese,
 ako voliš u njoj san i dete,
 ako ti je bez nje pusto i gluho,
 misao na nju budiće te
 i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
 s kojima se grlili nismo,
 čije su nam usne ostale nepoznate,
 kojima smo samo s proleća, u snu,
 pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
 među kojima nema spojnog suda
 krvi i krvi vrele,
 a srca im se dozivaju ludo,
 zaboraviti se neće
 ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
 a bojite se taj nož izvući,
 kao da ćete tog časa umreti,
 pamtiće te on, setiće te se
 i umirući.

Oni zbog kojih srca
 osećamo kao ranu,
 ali ranu zbog koje se jedino živi,
 u sećanje nam banu
 i kad zavolimo druge - 

 i osetimo se nesrećni i krivi.