Vladislav Petković Dis - UTOPLJENE DUŠE

Još jednom samo, o, da mi je dići

Ispod života svet umrlih nada;

Još jednom samo, o, da mi je ići

Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,

Skrivene misli u boji ljubavi,

Njan pogled nekad sve što znade reći,

Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,

Lik duše trajno gde se od nas krije,

Gde svesti nema već ideje same,

Otkud bol sleće, da osećaj svije.

U meni o njoj, o lepoti, cveću

I o mladosti - o još jednom samo,

Da mi je da se moje misli kreću,

Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam predelima onim,

Gde su mi mladost, san i uspomene,

Кod negda svojih da je da se sklonim

S lepotom njenom što k'o miris vene.

Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka

I igre mrtvih, avetinja kolo,

Da je bolova, sećanja, jauka -

Znamenja, da sam nekad i ja vol'o.

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,

I želje, njena tuga i lepota,

I nežne veze osmeha i čari

Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju

Sva njena ljubav i moja stradanja:

Dremež i suton i noću i danju.

Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom

Aleje bola i podneblja plava,

I moja lira sa njenom lepotom,

Tugom i srećom...Da je da se spava.

I samo katkad, al' to retko biva,

Nju kada vidim posred ovih zala,

Prilazi meni neka magla siva,

Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj maglini veo,

Кamo se dani moji razasuše,

Širi se pokrov velik, prostran, beo,

Pod kojim leže utopljene duše.