Miroslav-Mika Antić - SLUTNJA

Kao kad zaroniš do dna mora,

a samo kamenčić zgrneš u dlan,
tako ti počne neka zora,
tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplju sve teže
na snove prazne ko prazne mreže.

A nekad onako, kao od šale,
padne pred tebe zvezda prava,
a ti je šutneš vrhom sandale
i odeš dalje. I kad se spava,
kad nebo zaljulja sva svoja klatna,
čitava noć ti od snova — zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se ređaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
jastuk kroz život i dalje plovi.

Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja — više se spava.