M. J. Ljermontov - VALERIK

"Nakon što je prognan na Kavkaz, u prve borbene redove dragonskog puka koji je u ratu sa Čečenima imao ogromne gubitke, smatralo se da je Ljermontovljeva smrt neizbježna. Međutim, želja cara Nikolaja I i cijelog dvora, nije ispunjena. Ljermontov je ostao živ, a u borbama se pokazao kao izuzetno hrabar. Tamo je napisao i pjesmu Valerik, koja je, u obliku poslanice, upućena, pretpostavlja se, Varvari Lopuhinoj.

Valerik je rijeka na Kavkazu, a kraj nje se jula 1840. godine odigrala velika bitka između Čečenaca i ruske vojske, sa teškim žrtvama na obje strane. Ljermontov je bio učesnik bitke. Imao je i lično težak zadatak koji je obavio tako dobro da je predložen za odlikovanje. Međutim, pošto se na Kavkazu nalazio po kazni, a bio je u nemilosti cara, nije odlikovan.

Pjesma se odlikuje tačnim opisom bitke i odsustvom patriotskog patosa, na pojedinim djelovima čak naglašenim stišavanjem tona, zbog čega je istoričari književnosti ubrajaju u Ljermontovljeva djela koja svjedoče o njegovom približavanju realizmu".


VALERIK

Pišem vam slučajno. Zapravo,
Ne znam zbog čega, niti kako:
Davno izgubih na to pravo.
Šta da vam kažem, kad je tako?
Da volim vas? O, luda glavo! . ..
Vi ste to čuli već ne jednom
I, jasno, vama je svejedno.

Zašto da znate gde sam dugo
I kakav život ovde kušam?
Jer mi smo tuđi jedno drugom,
I ko zna ima l' srodstva duša.
Stranice prošlosti sad čitam,
Tražim životu pravu meru,
Sve seju hladnog uma sita,
U sve polako gubim veru.
Smešno je sebe sam da lažem
Dok vreme leta mnoga briše;
Jedino za svet da se piše –
No šta i vera tu pomaže
U ono čega nema više? . . .
Da volim izdaleka, jadan?
Kratka su danas osećanja;
Al' ja vas pamtim - i do sada
Vas ne zaboravljah ni dana!

Prvo, zbog toga što sam dugo
I mnogo voleo vas, mnogo,
A zatim nemirom i tugom
Blaženstvo plaćao pred bogom;
Potom, u ludom pokajanju
Vuko sam lanac teških leta;
I u svom hladnom razmišljanju
Ubih života zadnji cvetak.
S opreznošću poznanstva pravih,
Zaboravih na ljubav, šale –
Sve čime se mladići hvale –
No vas mi zaborav ne zavi.

Svikoh da to me svuda prati,
Nosih bez žalbi krst svoj sveti:
Da l' ta il' druga kazna preti,
Nije l' svejedno? Život shvatih.
Sudbi, ko Tatarin, odavno,
Zahvalnost dajem za sve ravno;
Boga za sreću već ne molim
I ćutke zlo ću da prebolim.
Možda je nebo sa Istoka
Mene sa učenjem proroka
Zbližilo tajno. U tom stanju,
Živeći stalno ko nomadi,
U radu, brizi, noću, danju,
Kad mozak ne stiže da radi –
Tad prirodi se bolna glava
Povrati: i dok srce spava,
Stešnjena, mašta nam se leni...
Zamiru misli tad u glavi. ..
A ti u gustoj ležiš travi
I dremaš u širokoj seni
Platana ili loze koje;
Na šatore ćeš brzo svići.
Znaćeš da mršavi konjići
Obesiv nos, pored njih stoje;
Posluga sva kraj topa spava,
A fitilj jedva da se dimi;
Streljački stroj je u daljini;
Nož se sa puški presijava.
U šatoru u prvom redu
O minulom se priče predu;
Za Jermolaja, u svoj sili,
Do same Čečnje se privukli;
Strašno su dušmanina bili,
Al' su ponekad i njih tukli.
Vidim pred sobom, nedaleko,
Tatarin mirni gde za rekom
Sledeć za presvetim prorokom
Moli se ne trepćući okom;
I oko njega sede drugi.
Volim tu boju žutih lica,
Tu boju poznih kamilica,
Njihove kape, rukav dugi -
Kad pogled lukavo obore
I kad iz grla progovore.
Gle - dalek pucanj! Metak slepi
Profijukao . . . kakva luda . . .
I uzvik - pa tišina svuda . . .
Al' se vrućina već ne lepi.
Poveli konje da ih poje -
Pešadija se smesta krete;
Projaha jedan, zatim dvoje!
Bat, govor. - Kamo druge čete?
Šta tovariti? - a kapetan?
Isterujte kolica, ljudi!
Saveljič! S ognjilom tu budi!
Doboš na pokret zove, sretan -
Muzika pukovska već ječi,
A među strojevima zveči
Metal sa oruđa. I hita
General hrabri, za njim svita ...
Na polju čistom se razviše
Ko pčele, s urlikom, kozaci;
Ukazaše se već i znaci
Na kraju šume - dva, i više.
Odnekud Mirid s čalmom niče,
Sav crven, ljuti megdan želi,
Sa pomamnog zelenka viče,
Izaziva - gde je taj smeli?
Ko će sa njim u strašnu bitku! ...
Gle, kozak naš u crnoj kapi,
Pripit uz sjajne konjske sapi,
Stegao čvrsto pušku vitku,
Blizu je... pucanj... laki dim...
Hajde, zemljaci, sad za njim...
Šta je? - Sitnica, ništa... Ranjen...
I počelo je puškaranje ...
U takvim sudarima ima
Veselja, al' je smisla malo;
Često smo, kad bi veče palo,
Strasno uživali u njima,
Ne s drhtavicom krvožednom,
Već ko na tragičnom baletu –
Tu videh predstavu ne jednom
Kakvih ne viđah pre u svetu...

Jedanput, kretasmo se tamom
Kroz šumu koju nemir stresa
Dok sav u ognju, bukteć plamom,
Azurno svetli svod nebesa.
Predstojala je bitka ljuta.
Iz Ičkerije, s duga puta,
Na bratski poziv da se skupe,
Junaku pristizahu grupe.
Žmirkaju vatre koje mame
U dopotopske šume sede;
Dim se čas vije poput grede,
A čas je oblak iznad tame;
Po šumama se samo snuje,
Dozivanje se divlje čuje,
Drveće lišće, šatre prede.
Tek što nam komora dolete,
Sve se uskomeša, sve krete;
Traže se topovi da tuku,
Iz žbunja oruđa se vuku;
Ranjene nose do čestara,
Jednako šalju po lekara;
Odjednom, napadoše zdesna
Na topove; i vika besna...
S drveća metaka je kiša
Zasula odred. Napred, niže,
Tiho je sve – a iz gustiša
Žubori potok. Sve smo bliže.
Ispalili smo i par mina;
Još bliže prišli... Ta tišina!
No gle, za brvnom nešto šuška,
Ko da je blesnula i puška;
Za tren i šapka se još javi
Pa brzo nestade u travi..
To ćutanje je strašno bilo,
Mada ne osta dugo muklo,
Od čekanja je svakom žilom
Još mnogo koje srce tuklo...

Odjednom plotun: blizu leže . . .
Šta onda? Oproban, sve može
Taj narod . . . Spremi se, pa nožem
Složno! - nad nama se već sleže.
Ključa u grudima od krvi!
A oficiri su već prvi. . .
Ko nije stigao da sjaše,
S konjem se sjurio kroz granje . . .
Ura! -i tajac. -Kame naše
Su tu! I počelo je klanje.
I dva se sata nije stalo,
U potoku se zverski klalo;
Čovek bez reči samo bode,
Dok najzad ne svale i njega.
Htedoh da napijem se vode . ..
(Izmorili me boj i žega),
Al' mutni talasi me smeli:
Behu crveni, behu vreli.

Na obali, u senci duba,
Iza zaklona prvog reda,
Grupica ljudi. Vojnik jedan
Na kolenima. Mračna, gruba
Sena mu pala preko lica,
Al' suze kaplju s trepavica
Njegovih prašnih . . . jer, sa strane,
Uz drvo na šinjelu leži
Kapetan njihov. Život beži;
Na prsima mu dve se rane
Jedva još crne; krv se toči
Neprimetno. Gušeći se, oči
Koluta strašno do mučnine.
Najzad, šaputati im stade:
„U pomoć! - Vuku u planine.
Stojte, general ranjen pade . . .
Ne čuju . . ." Dugo je jadao jade,
Sve tiše, sve dok usne mogu,
I, najzad, dade dušu bogu.

Brkati ljudi, s tihim plačem
O puške oslonjeni stoje . . .
U grlu suhom steže jače.
I lice bledožute boje
Prekriše najzad ogrtačem
I ponesoše. Pred tom tugom,
Skamenjen, ja ih gledah dugo.
Dotle su prijatelje, druga
Još spominjali, pobijene,
Al' sažaljenje se, ni tuga
U duši ne rodi kod mene.
Sve se već smiri: mrtva tela
Zgomilaše; krv još vrela
Puši i sliva se sa stenja;
Vazduh je pun tog isparenja
Teškog. General već u hladu
Sedi na dobošu i čeka
Da mu još izveštaje dadu.
Šumu obavila već magla meka:
U barutnom se dimu plavi.
Pred nama su gromade blede,
No uvek mirne, gorde, sede
Planine - i sam Kazbek hladan
Svetluca zaoštrenom glavom.
Pomislih, baš je čovek jadan.
Šta li još hoće?! . .. Nebo vedro
Sve greje - grejaće i njega,
A on, bez stanka, zalud, štedro
Zlo bljuje, vojuje - zbog čega?
Galub mi prekide te snove,
Kunaka stekoh dok se skitah,
Ja ga, usplahiren sav, pitah:
Kako se ovo mesto zove?
I on mi reče: Valerik,
A jezikom u vašoj veri,
Rečicom smrti bi se zvalo -
Tačno mu stari dali zvanje.
- Da li ih danas beše malo?
- Od sedam hiljada ne manje.
- Koliko oni izgubiše?
- Zar nije moglo da se piše?
„Pamtiće" - reče neko pravo –
„Kad drznuše se da nas dirnu!"
No lukavi Čečenac žmirnu
I samo mahnu ćutke glavom.

Al' strah me da vas ovim gnjavim.
Vas smeh na zabavama hvata
Od nemira dalekog rata.
Vi niste svikli da na javi
Na kraj svoj pomišljate s jadom;
Nema na vašem licu mladom
Od tuga, briga, čak ni traga,
Ne znam da l' videste kad, draga,
Kako se umire. Daj, bože,
Da ne vidite nikad; množe
Se jadi i bez toga. Kraj je
Ponajlepši kad nije java,
Kad legneš večnim snom da spavaš
Sa nadom da on kratko traje.
A sada, zbogom, već je dosta:
Ako vas moja priča prosta
Sveseli, takne makar malo,
Srećan ću biti. - Ako nije?
Primite tada sve sa šalom,
I dodajte mi: čudak li je!...