Novalis - ČEŽNJA ZA SMRĆU

Hajdemo sad gde vlada mrak,

u zemljine dubine,
veselog polaska je znak
bol ovaj pun divljine.
Čun uski će za tili čas
prevesti k žalu neba nas.

Neka se slavi večna noć,
san večni nek se slavi.
Pregrejala nas dana moć,
jad nas sprži i savi.
Tuđine siti, u svoj dom
želimo natrag, ocu svom.

Šta će nam ljubav, vernost šta,
kad svet ne ceni ovo?
Za staro jedva ko da zna,
pa čemu onda novo?
Samotno, žalno svetom gre
onaj kom prošlost znači sve.

Prošlost, kada je plamen jak
prožimo čulo svako,
kada su očev lik i znak
viđali ljudi lako,
to je veliki njihov broj
još ličio na uzor svoj.

Prošlost, kad još kroz drevni vrt
izdanci cvahu mladi,
kad iskala su deca smrt
nebeskog carstva radi.
Kad ljubav slomi mnoge tu,
mada i sreće glas se ču.

Prošlost, kada nam i sam bog,
zboriti žarko stade,
i mladi cvet života svog
s ljubavlju za nas dade,
primivši na se bol, da nas
u večiti uvede spas.

Sa čežnjom naziremo nju
gde mrkla noć je skriva;
žeđ nam na ovom hudom tlu
neutoljena biva.
U rodni zato hajd’mo kraj
gde blista svetog doba sjaj.

Šta povratka da spreči tok? -
dragih nam davno nema.
Njih grob je našeg žića rok,
hvata nas tuga nema.
Okončan sad naš je let -
sito je srce – pust je svet.

Beskrajno, tajno kroz nas sad
slađana jeza struji -
ko iz dubina da naš jad
u odjek nama huji.
To dragi čeznu, pa nam, ah!
poslaše svoje čežnje dah.

Nevesti slatkoj hajd’mo mi,
gde Isus vlada milo -
Svi što volite, tužni svi,
čekajte suton čilo.
San će skrhati lance zla,
našem će Ocu da nas da.