Jovan Dučić - ZALAZAK SUNCA

Još bakreno nebo raspaljeno sija,

I crveni reka od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iz crne šume starih četinara.
Negde daleko čuje se gde hukti
Vodenički točak podmuklijem glasom,
Al nad dolinama dok još nebo bukti,
Cvet vodeni već je zaspo nad talasom.

Opet jedno veče ... I meni se čini
Negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
Tužna, i u senci smaragdovih gora -
Bleda kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me ...
Teška je, beskrajna večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.

Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
U bokoru mrtvih docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.
Dva grdna Sfinksa prema nebu zlatnom
Stražare nemo i bezglasno tako,
Dok ona plače ... A za morskom platnom
Umorno sunce zalazi polako.

I ja, kom ne zna imena ni lica,
Sve njene misli ispunjavam tade.
Vernost joj zbori sa bledih usnica
Silna ko samrt, ko ljubav bez nade ...
Ah, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni moje srce da to laže sebi;
Jer ja bih plako, ja bih bolno plako,
I nikada se utešio ne bi!