Boris Pasternak - SAN

Snio sam jesen u magli stakala,

drugove i tebe u veseloj klapi,

i kao soko što za krvlju vapi,

duša je moja na ruku ti pala.

Al vreme je išlo, starost ga je takla,

i kruneć okvire koprenom od srebra,

zora je iz vrta osipala stakla

krvavim i tužnim suzama septembra.

Vreme je starilo. U fotelji svila

ko led je pucala, sva trošna i bona.

Pa i ti zašutje, a glasna si bila,

i san utihnu poput zvuka zvona.

Probudih se. Ko jesen, puna bola

bejaše zora, a vetar, pun jeze,

ko laku slamu što kiši iz kola

u begu nebom raznosio breze.