Alber Samen - POVERLJIVA SVIRKA

Sa postolja zlatna
Uspavanog klatna
Kucanje sve tiše čuje se iz tmine,

A mi bez vesala
Preko mirnih vala
Bludimo po divnom jezeru Tišine.

Zadnji zvuk klavira,
Iz dubokog mira,
Trepteć preko žica sve slabiji biva,

I kroz vrtlog neki,
Lagani i meki,
Ko val nama čežnju po duši razliva.

Sag teški se pruža,
Na njemu je ruža
Što slomljena leži i polako vene;

I želja da mremo
Osvaja nas nemo
I zanosi, puna čari božanstvene.

Sa tamom već sliven,
Široko otkriven
Ko baldahin svečan od kadive sjajne,

Krevet naš ljubavni,
Bog zamišljen, tavni,
Očekuje naše poljupce beskrajne.

Kroz vazduh se mlaki
Oseća tvoj jaki
Nametljivi miris koji krv mi pali,

Napitak čarobni,
Opojan i kobni,
Na suncu tvog polja cvet bledo rascvali,

Umiruće, mirne,
Oči ti prozirne,
Liče mi na tužne dubine zelene,

I plam poluzgasno
Podrhtava strasno
Simboličnim žarom u dnu tvoje zene.

Ja te volim tako,
Kad sanjariš lako,
Ne misleći na jad, ni na prošle dane;

Kada kroz spletene
Ruke zagrljene
Ljubav puni vene naše utančane.

Izgubljeni sada,
Uzneseni nada
Ironičnom zemljom i surovom javom,

U neznanju slepom,
Predajmo se lepom
Mi životu tome Muzikalnom, Pravom...

I zbori sve manje,
Da to kroz šaptanje
Bude tajna što se nagađa i koja

Tren u srcu traje,
Ko anđeo da je

Na hermelin meki prino usta svoja.