Fridrih Šiler – PODELA ZEMLJE

Dajem vam zemlju u vašu baštinu –
Ljudima s neba viknu Zevs bog,
Poklanjam vam je u večnu svojinu
Samo da dela nek svak dođe svog.
 
I tad požuri sve što ruke ima,
Staro i mlado na svoj pođe rad,
Ratar potrča poljskim plodovima,
A po šumama ode vitez mlad.
 
Trgovac svoje napuni mazge,
Pop uze vino, kao deo svoj,
Kralj pozatvara mostove i staze
I reče: od sveg desetak je moj!
 
No, dockan, pošto ljudi sve uzeše,
Iz daljina je došo pesnik tad.
Ali za njega ničeg ne beše,
Jer sve je gazdu svog imalo sad.
 
Vaj, zar svog vernog zaboravi sina?
Te da na zemlji ničeg nema on?!
Odjeknu vapaj do božjih visina...
I pesnik pade pod Jupiterov tron...
 
Ako su snovi svetski te zaneli
– reče Zevs – ništa ja nisam kriv tom
– Gde beše onda kad se zemlja deli?
– Ja – reče pesnik – beh u nebu tvom.
 
Gledao sam svetlost koju daješ sobom,
Slušao sfera i nebesa poj.
Oprosti duhu što, ozaren tobom,
Izgubi zemlju i deo na njoj.
 
– Šta ćeš – Zevs reče – svak ima svoj deo,
Podela zemlje svršena je stvar.
No, ako sa mnom živeti bi hteo,
Evo ti nebo i nebesa čar.