Ivan V. Lalić - OKTAVE O LETU

Kad već početkom leta senka čvrsne

I protka juni kao žila mramor,
Tad znaš da leto rano će da prsne
Iznutra, i da predvoji se samo
O Ilindanu; snage istovrsne
Napete nekad tvoje konce drže;
Sad puštaju ih bestrasno, sve brže,
Dok prostim padom ponireš u zamor.

Vetar u praznoj čaši na terasi
Sa predvečerjem slaže se u talog.
Leptir u srcu. I osećaš da si
I odstupnicu predao u zalog
Odsutnoj nekoj milosti. Na trasi
Što uvire u obzor, sjaj daljine
Već rubi nevid, i oblak prašine
Za konjanikom koji nosi nalog.

Purpurne krpe lepršave zorom!
Pokretne slike, vrtovi na kosi!
Kule što rone uspravno u ponor
Prevrnut kao kupa! Ushit što si
Odevao u reči, kao prorok
Što samo sluti buduće, a ne zna
Koliko može mašta, neoprezna,
Ko vino da se prelomi u porok !

Od svega toga sazri jedno leto,
Kad bestrasno ga suđaje dosude,
Kad buduće i bivše, kad se sve to
Smiri u ravan spojene posude —
A srce motri za krilatom petom
Glasnika, meri razmak i brzinu;
I sluša krike ždralova što plinu
U magli mraka, mokrim mimoletom.