Branko V. Radičević - KAD MATI BEZ RUKU OSTANE

Ima jedan čas kad mati tvoja
nemoćna stoji u kutu.
Ona je za tobom svoje ruke poslala.
Stoji mati.
A ruke su joj na putu.

Njene su ruke nevidljive.
I niko od nas ne sanja:
da to baš ona,
najbrižniji stvor na svetu,
ispred svoga sina
svaku nevolju uklanja.

Jer život ima sto briga
i sto muka.
Nad svima lebdi
po jedna majčina ruka.

Uveče, kad se vraćaš,
i majčine ruke se vrate.
One ispred tebe prvo otvore kapiju,
a posle — do praga otprate.

I dok mrak pali zvezde
iznad reke i iva,
ruke su već pale na majčino krilo,
ili su se vešto dohvatile pletiva.

Mir poveje, blagi,
a oko — ko da je snilo.
Samo igle drhte:

Ništa nije bilo . . .
ništa nije bilo . . .