Đura Jakšić – NA LIPARU

Jeste li mi rod, siročići mali?

Il' su i vas, možda, jadi otrovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet, -
pa dođoste samo, da kad ljude znamo,
da se i mi malo bolje upoznamo,
u dvopevu tužnom pevajući set?...

Mi smo male,
al' smo znale
da nas neće
niko hteti,
niko smeti
tako voleti
Kao ti...
- Ćiju ći!

Moje ptice lepe, jedini drugari,
u novome stanu poznanici stari,
srce vam je dobro, pesma vam je med;
ali moje srce, ali moje grudi
ledenom su zlobom razbijali ljudi,
pa se, mesto srca, uhvatio led.

S belom bulom,
sa zumbulom,
šaren-rajem,
rajskim majem,
cvećem, mirom,
sa leptirom,
letimo ti mi
srca topiti...
- Ćiju ći!

Moje ptice male, jadni sirotanci,
prošli su me davno moji lepi dani,
uvelo je cveće, odbego me maj,
a na duši osta, ko skrhana biljka,
il' ko tužan miris uvelog bosiljka,
jedna teška rana, težak uzdisaj.