Miroslav-Mika Antić – MREŽA

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u
stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.

U tami prastare prošlosti, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to što se zove
beskrajno.

Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti prvi put u ovoj
večnosti.

***

Neko vreme sam mislio da imam ogromnu moć nad dušom
večernjih voda. Otkrio sam to slučajno. Ništa ne činim
silom.
Ništa ne činim namerno. Ni naučeno napamet. Niti umem da
predviđam.
Jer ja budućnost ne slutim. To ona mene naslućuje kao daleko
proricanje.

Jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna, mekša od
želatina.
I ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga lika video nešto čudno:
lice jedne devojčice.

Bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten, pa uplašen, kad je
ta slika počela uporno da se ponavlja.

Napustio sam jezero i zašao u brda.
Ništa se nije izmenilo.
Lik se i dalje javljao.

***

Ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati. Ne prati ona mene,
već ja idem za njom.
Nadnesem li lice nad lokve, bunare ili potoke, već je čekala tamo.

Danima sam se mučio da je noktima oljuštim sa površine talasa.
I nije mi uspevalo.
Onda sam pokušavao da je dotaknem usnama i na prevaru posrčem.
I skoro sam se udavio.

Skakao sam u nju. I gnjurao se uzalud. Pleo sam mreže od trave,
vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
Gađao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo i tuklo me po licu.

I ma koliko se trudio da je odatle izvadim, uvek bi na dlanu ostao
njen izgužvani osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
A lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

Uporno sebe varam kako se mučim i zlopatim da bih ostvario
svet.
Pa svet je odavno ostvaren i sve već postoji bez napora: i ostvarena
stvarnost i ostvareno nestvarno.
To ja sebe ostvarujem.

***

Nameštam se pred munjama, brižljivo, kao za slikanje. Kao da
sam dokučio čime počinje čovek. Čime traje. I nestaje.
I čime biva zaboravljen.
I otresam sa sebe glinene naslage vekova, kao da sam opterećen
gustom lepotom pamćenja.

Pamćenje nije nikakvo bdenje nad ravnotežom. Pamćenje, to je
presuda. Pamćenje je progonstvo.

Ništa ne umem da tvrdim, jer još ne umem da verujem. A kako
mogu da verujem, kad ne umem da zamislim?
Umeti nije iskustvo. Umeti, tek to je proročanstvo.

***

Ne okusivši sna pet-šest narednih noći, razmišljao sam šta
nije u redu sa mojom samoćom.
Razmišljao sam, u stvari, o znanju i verovanju. Jedno sam bio
siguran: ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva
vrsta vere, zatucane i opake.

Odlučio sam da pođem kanjonom velike reke gore do njenog izvora.
Lik me je tamo vodio.

Po drveću sam poznao da polagano zalazim u prve dane maja.
Ne znam da li bih ikada izdržao do vrha, da me oluje i poplave
nisu okrenule ka severu.

Zaobišavši zaravni, jednog dana u zoru spazih pod sobom izvor.
Bio je svečano miran, kao ogromno oko, tamno i svevideće.

***

Spuštajući se stazom i preskačući trupla stoletnih smreka i
borova nagorelih od gromova, mislio sam o tome kako, dok
lutam svetom, sve manje sebe posećujem.

I dok upoznajem zemlju, sve manje sebe znam.
Zar, ako kapljicu vode uzaberem iz mora, još uvek nije to isto
što je i bila: more?
Zar, ako zrno svetlosti uzaberem sa zvezde, još uvek nije to isto
što je i bilo: zvezda?

Zar jedan poljubac, uzabran iz bezbroj poljubaca, još uvek nije
to isto što je i bio: ljubav?

Zar jedan zagrljaj, otrgnut iz bezbroj zagrljaja, još uvek nije to
isto što je i bio: blizina?

***

Da li sam ikada rekao za neko pošteno drvo: evo visokog drveta?
Nisam, jer pazim šta govorim.
Ako je pravo drvo, nije visoko, već veliko, i kad je na dnu
ambisa.

Veliko ima dubinu, zato što raste iz sebe. Visoko mi je sumnjivo,
zato što raste iz drugih.

Da li sam ikada rekao: ovo je velika istina? Ne, jedino sam
rekao: ovo je veliko pitanje.
Da li sam ikada rekao: ovo je veliki život? Ne, jedino sam
rekao: ovo je velika igra.

Želeo sam, u stvari, da tu, gde izvire voda, proverim da li to
zaista iz samog zemljinog čela izranja lik devojčice.
Umesto slike i ponora, čekala me je ona. Živa. I vrlo stvarna.
Da, to je velika igra.

Sišao sam do izvora. Devojčica se prenula kao da vidi avet.

“Napokon ste se rodili“, reče i pokaza rukom na moje lice u
vodi. “Već danima vas tu nalazim.“

I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene, ja sam video nju.
Znači da se mi zajedno, na istom mestu stvaramo, iz mozga ove
planine.
Zemlja nas zajedno misli.

Nisam bio uobražen kao neki dečaci u petnaestoj godini i
pošteno sam priznao da je to za mene teško i
nerazumljivo.

Ona se nevešto osmehnu: “Pobrkali smo snove. Sad ćemo se
zameniti.
Vi meni vratite mene, ja ću vam vratiti vas.“

***

Gledao sam taj izvor, pitom i neizbrisiv, kako se večno podmlađuje,
jer slobodan je od vremena.
I nisam znao šta ću. Ta voda se ponašala kao da ima razum.
I da je živo biće.

Seo sam kraj devojčice i uzeo je za ruku. Dugo smo tako ćutali.
Jer slutili smo oboje u svojoj neukosti da ovo ipak nije nikakav
slučajan susret.
I da smo, ma kuda pošli, morali stići baš ovamo.

Da presvučemo krljušti i počupamo perje, skinemo s čela rogove,
smrskamo oklop larve i izujemo kopita.
Da odbacimo pluća. Odreknemo se škrga. Da odsečemo pipke. Da
prokljuvimo jaje.

Da otklonimo sve suvišno.

***

Popodne sam joj rekao: “Ne vidim bolji način da se ovo razjasni,
nego da zaronimo i u vodi obučemo svako sebe na sebe.“

Ona izvuče ruku: “Strašno ste me umorili. Odjednom sam u sebi
i zasićena i željna.
Ovo je nešto mekše i belje od svakog vajanja, pa ipak na duši
ostavlja brazgotine i plikove.
Šta vi znate o ljubavi?“

Govorila je glasom od kojeg bi se istopili kamenje i metal u
tečan, umiljat vetar. Odmakoh se od nje.
Gledao sam u šume što silaze u stadima, sa isplaženim
lišćem, ožednele od jare.
Ne znam da li sam drhtao od stida ili slutnje.

Stvarno, šta sam ja znao u petnaestoj o ljubavi?

***

Shvatih da je devojčica od mene očekivala da nešto prvi
učinim.

I zbilja, sve sam probao. Pleo sam mreže od trave, lovio njen
lik udicom, gnjurao u njega i srkao ga usnama.
Ponavljao sam, u stvari, to što sam činio danima. U sumrak,
potpuno poražen, izbauljah na obalu.

Rekao sam devojčici: “Ne znam da li sam ja onaj tamo u vodi ili
ovaj na obali.
Gde sam, ako sam ovo, i gde, ako sam ono? Imam sve manje pameti
da ovo, što nas muči, prevodim i na govor.
Jer i tu nisam načisto: da li govorim s vama, ili sa
preslikačem?“

Ona mi priđe i rukama skupi mi vodu s tela. Prinosila ih je
licu kao da njuši svetlost.

***

“Događaju nam se“, rekla je, “nekakve vrste vida koje liče na
buđenje.
Možda smo mi te svetiljke u oknu horizonta, koje smo sebi
samima ostavili da plamte, da ne lutamo u tami ako se budemo
vraćali ovom trenutku iz vremena?“

I ovako je rekla:

“Možda pogrešno čitamo ono što nepogrešivo i savršeno
jasno zapisujemo disanjem?
Ova svečanost gibanja, što se u meni zbiva, liči na rađanje
himne.
Sve što postoji okolo, poštuje taj čin stvaranja, povlači se na
prstima i ostavlja me na miru.
Dosad sam bila: nešto. Možda postajem: neko?

Ova voda što izvire nije krvotok zemlje, već zaista njen um.
Moramo je nadmudriti.“

***

Šta mogu ja da kažem o toplom oku izvora, tako sablasno
prečistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nešto devičansko i oporo. Na nedremanost i
gipkost.

Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost
dubine koja u sebi nosi nešto još dublje i davnije.

Poskidali smo odeću i skočili u vodu.

Vreme, za koje postoji izvesna nada da protiče, umirilo se i
zgrušalo u pogašenim plićacima.
Ronili smo i tražili.

Sada nas je bilo četvoro: dve mreže i dva tela. Njena je lovila
mene, moja je lovila nju.

***

U prethodnim životima, što su mi se događali poslednjih dana
aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice
njene detinje duše.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i osećao, glatko, kako po
meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.

Na drugom kraju izvora devojčica se grčila obavijena koprenom
moje treperave nežnosti.
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrežu i načinio telom
kavez od zagrljaja.

Mreže su se zamrsile i pomešale niti. Umesto da nas ulove, mi
smo ulovili njih.
I motali smo u vodi moju dušu na njenu i njenu dušu na moju. I
prvi put sam shvatio da je ovo, što činimo, mnogo veće od
ljubavi.

Da plivamo kroz večnost.

***

Taj dan i noć smo proživeli ošamućeni od sebe. Hranili smo se
školjkama, divljim voćem i disanjem.
Nije se više događalo da pobrkamo likove. Videli smo ih zajedno,
zagrljene u vodi.

Drugoga dana, ujutro, sišavši da se umijem, primetio sam da
naši obrazi tamo dole imaju bore na licu.
Probudio sam devojčicu. Bila je zabrinuta. “Izgledaju mi“,
reče, “kao da ocvetavaju.“

Trećeg jutra su bili deset godina stariji.

“Šta je to?“ reče devojčica. “Imam emajliran grč na iskrzaloj
usni. Svi pokreti mi rđaju. Kosa mi je osedela. To vene obim
mog prisustva.“

“Ogledaćemo se“, rekoh, “odsad u našim očima. U njima ništa
ne stari.“

Četvrtog dana su nas odozdo gledali starci sa našim crtama
lica i našim detinjim osmehom.
Devojčica je plakala.

Odveo sam je stazom sat hoda prema vrhu. Tu smo proveli noć, jer
izvor je mirisao na tišinu i smrt.

Pokušah da je utešim, a i sebe sam tešio.

“Zar nije predivno“, rekoh, “što se to, tamo dole, događa mimo
nas? Mrzovolje i bolesti. Svađe. Brige. Ljubomora.
Za samo četiri dana proživeli smo nešto za šta je drugima
potreban izgužvan ljudski vek.“

Od rođenja do smrti živimo mnoga vremena, koja neko neupućen
čita kao trenutke. Mi smo od trenutka stvorili svetlosne
godine.

***

Verovatno sam rekao: “Prošli smo pored prolaznog iz predostrožne
blizine, nezačuđeni ničim, nedotaknuti strahom,
dosadom, tugom i venjenjem.“

Ona skloni sa čela kao pramičak kose malu nevidljivu misao i
reče: “Siđimo tamo.“

Sišli smo petog jutra i nadneli se nad izvor. “Utonuli smo u

nebo“, reče devojčica šapatom. “Obući ću se u belo. Tako ću
biti čistija. Izgleda da smo umrli.“

Pokušah da se osmehnem, ali nije mi uspelo. Govorio sam zgužvano:
“Ne, to su oni umrli. Mi i dalje postojimo.“

Njen glas je bio zagasit: “Odlučila sam da prestanem da se smejem
i plačem. Izgleda da je smrt besmrtna. Vama to ništa ne
znači, jer ste i dalje dete i u tome je nevolja.“

***

Držeći se za ruke, išli smo neko vreme brzacima niz kanjon.
Zatim smo se razdvojili.
Išli smo kao dve obale. Ona desna. Ja leva. Umesto naših
obraza, u vodi nije bilo ničega osim neba.

Nije se odslikao ni čvor naglog rastanka, razvezan iza okuke,
gde se potok rasplinuo.

Ko zna kuda je pošla. Ko zna kuda sam pošao. Valjda sam i požurio.
Ili je ona požurila.
Čuo sam sve brže korake kako se udaljavaju.

Okrenuo sam se, ipak, izlazeći na proplanak. Videh je kako
trči i zamiče za borove.
I da sam pokušao da se nasmejem ili zaplačem, ne bih to tada
mogao, jer usne su me bolele, ispucale od vetra i mojih
koralnih zuba.

***

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u stanju
da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu
budućnost do nekih kristalnih vrhova načinjenih od želja.
Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.

U izmaglici dalekog, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko sutrašnje rame i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.
Ako se ti ne pojaviš, neko će umesto tebe čekati tamo da primi
i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim, neko će drugi produžiti to što se zove
beskrajno.

Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji put u
večnosti.