Miroslav-Mika Antić - GOVOR

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio

potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim. 

Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna. 

"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena”,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta. 

Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti
mislima. 

Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva. 

Postoje kulture gestova, disanja ili vida. 

Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. 

Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,
postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer
uvek znače drugo nego što ja to želim.
Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja. 

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo
je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po
opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
među nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena
koža vode i večnosti. 

To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili. 

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas. 

Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora. 

Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.