Jovan Dučić – PESME BOGU

I

S koje se obale ukrcah, o Silni,

U to jutro kao u početak speva?
I šta doprinosi tvojoj veličini
Taj moj atom bačen u sjaj jednog dneva?

Čim će da osnaži hor kojim te slave
Moj slabi glas sumnje; i čim da pojača
Sjaj sunca što te neprekidno plave,
Žižak onog koji u tmini korača?

Gospode, koji me poseja i zali.
Zašto bejah nužan u svetu i puku?
Prođoh put i videh sve sem tebe. Ali
Kad god moj brod nagne, nađem tvoju ruku.

II

Ti koji ni po čem nisi nama sličan,
Ni svojim obrazom, ni mišlju, ni delom,
Koji u pokretu stojiš nepomičan,
I strašan i mračan pod sunčanim velom!

Dao si mi oči da ti vidim delo,
I sluh sav tvog glasa da napojen bude;
No da celog veka odričem te smelo,
Primih duh mudraca, deteta i lude.

I da nikad strašni ne vidim ti presto,
Ti mi dade sumnje mutno oko ovo;
No da večno pitam za tvoj trag i mesto,
Usadi mi bedno srce čovekovo.

III

Kad te ne nađoh u sumračnom dolu
Tražih te na bregu; i ne nalazeći
Tvoj uzrok i razlog u ljudskome bolu,
Tražih tvoje blago prisustvo u sreći.

Jesi li u strašnoj katastrofi zvezda,
Ili harmoniji svetlosti? O Bože,
Zar si sav u dobru, u miru svih gnezda,
Dok negde zločinac oštri svoje nože?

Znam iz tvoje vene da teku sva mora,
Znam od tvoga daha da prolista šuma –
A osta nedozvan na vapaj svog stvora:
Sreća našeg srca i kob našeg uma.