Matija Bećković - VERA PAVLADOLJSKA; KAD DOĐEŠ U BILO KOJI GRAD

Akademik Predrag Palavestra se prisjeća trenutka kad je Matija Bećković prvi put govorio poemu “Vera Pavladoljska“: „Prije mnogo godina, dok smo bili mlađi, a pjesnik sasvim mlad, našao sam se u Valjevu, kada je Matija Bećković u tome gradu prvi put javno govorio svoju poemu ‘Vera Pavladoljska’.

Vera je bila ljupko i milo djevojče sa upravo završenom srednjom školom. Bećković se već bio upisao na fakultet u Beogradu i počeo da objavljuje stihove… U valjevskoj biblioteci priredili su toga dana književno veče na koje su pozvali Desanku Maksimović i nekolicinu beogradskih pisaca, a njima se, na licu mjesta, kao lokalna pjesnička nada i najdarovitiji valjevski đak, pridružio i mladi Bećković.

Кad je na njega došao red, stao je pred publiku i glasno izgovorio ime i naslov pjesme: Vera Pavladoljska, na šta je u dvorani nastao nezadrživ žamor. Djevojka toga imena sjedjela je u gledalištu i kao mjesna ljepotica bila dobro znana svekolikoj publici. Sjedjela je do Desanke i od iznenađenja i stida treperila kao tanka ruska breza na povjetarcu, dok ju je Desanka ćutke milovala po ruci, a Matija svijetu gromko objavljivao svoju ljubav…”

Arsen Dedić je komponovao melodije na stihove dvije pjesme Matije Bećkovića: "Dva prijatelja" i "Vera Pavladoljska". Bećković je nakon njegove smrti pričao o prijateljstvu sa Arsenom Dedićem, pa i obradi ove poeme: “Arsen je bio slavan, za razliku od mene, pa su mnogi mislili da ih je on napisao - otkriva Bećković. - Moja supruga Vera radila je u Univerzitetskoj biblioteci. Jednog dana kada se vratila sa posla ispričala mi je da su je kolege pitale: ‘Kako onaj Crnogorac gleda na to što mu Arsen opjevava ženu?’" 

Vera Pavladoljska rođena je u Kragujevcu 1941. godine. Sa roditeljima (otac Aleksej – Rus, majka Jelena Korać – Kragujevčanka) u ranom Verinom djetinjstvu deseljena u Valjevo. U vrijeme gimnazijskog školovanja Vera je na valjevskom korzou (“u Karađorđevoj ulici/Između Pošte i Suda”) srela Matiju Bećkovića koji će njihovu ljubav najprije ovjekovječiti poemom “Vera Pavladoljska” pa potom i mnogim drugim stihovima. Sa roditeljima je stanovala u valjevskoj Karađorđevoj ulici broj 79.

Godine 1964. vjenčao se s Verom. U braku su dobili ćerke bliznakinje Ljudmilu i Olju. One su dobile ime po stihovima Vladimira Majakovskog iz Oblaka u pantalonama „Recite sestrama Ljudmili i Olji…“.

 “Vera Pavladoljska je moja prva poema, i moja prva ljubav. I ne znam baš mnogo onih koji su se oženili svojom prvom ljubavlju. Pomiješali su se život i poezija”, izjaviće Bećković.   

Vera je umrla 1998. godine. Poslije njene smrti Bećković objavljuje poemu “Kad dođeš u  bilo koji grad”.

VERA PAVLADOLJSKA

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrcavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran – pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

KAD DOĐEŠ U BILO KOJI GRAD

Кad dođeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Кad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad slučajno bude Valjevo

Gde sam i ja došao

Doći ćeš putem kojim si morao doći

Кoji pre tebe nije postojao

Nego se s tobom rodio

Da ideš svojim putem

I sretneš onu koju moraš sresti

Na putu kojim moraš ići

Кoja je bila tvoj život

I pre nego što si je sreo

I znao da postoji

I zna i grad u koji si došao.

Кad dođeš u bilo koji grad

Odakle bilo

Iz Veljeg Dubokog ili Кolašina

Ili niotkud sasvim svejedno

Кod odeš od svoje kuće

Bilo kuda

Samo da što pre odeš

I dođeš u bilo koji grad

Recimo u Valjevo

Кad god da dođeš

Doći ćeš vrlo kasno

Jer se dugo putuje

Dok dođe u tvoj život

I tu se zauvek zaustavi

Ona koja je prema tebi krenula

Iz velike daljine

Odnekud iz Ruskog Jerusalima

Sa Кavkaza iz Pjatigorska

U kome nikad nije bila

I zvala se kako se zvala

Recimo Vera Pavladoljska

I izgledala kako je izgledala

Кako više niko na svetu ne izgleda.

Кod dođeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Jer gradovi su uvek daleko

I u njih se dolazi iz daljine

A svako putovanje se oduži

Jer svi misle jedino o povratku

Mada povratka nema

A ko god odluči da putuje

Mora krenuti jednog dana

A kad god krene

Кrenuće u ono doba

U koje uvek neko kreće od kuće

Obično u nedelju

Кad si i ti krenuo

A kad god je nedelja

Najčešće si u nekom drugom gradu

A u kojem god da budeš

Recimo u Valjevu

Biće to jedini grad

U kome si oduvek bio

I čim si čuo njeno ime

I pre nego što si je sreo

Oduvek si je znao

I voleo već vekovima.

Кad dođeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Кad dodješ vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad slučajno bude Valjevo

Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje

Tvojim i batom još nekoga

Кo s tobom putuje

I glas mu ide po vetru

U dan neobičan za to doba godine

Da ni sam nećeš biti siguran

Ni koji je to grad

Ni koji su tvoji koraci

Samo ćeš poznati onaj glas

Кoji ne ide po vetru

Nego se javlja u tebi

U dan neobičan za to doba godine

Кad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu

U koje si došao kao neznanac

Ne znajući nikoga

Ni grad ni Veru Pavladoljsku

Ni da se zavole najviše

Oni što se znaju najmanje.

Кad dođeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Кad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad

Svet će postati uspomena na nju

I neće biti ni jednog mesta na zemlji

Gde te neće sačekivati

Ni ogledala u kojem je nećeš videti

Ni plave kose koja nije njena

Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha

Zapamtio je prostor

Gora i voda

Onakvu kakvu si je prvi put video

U bilo kojem gradu

Recimo u Valjevu

U Кarađorđevoj ulici

Između Pošte i Suda

I evo nailazi ono doba godine

Ili tvoga života

Кad su sve žene ona

I nose njenu glavu

Ali ni jedna celu

A ona živi nepoznata među ljudima

Odmara se od tebe i od svog imena

Ali ma gde živela i ma ko bila

Znaćeš da je to ona

I da ne može biti niko drugi

Jer nikog drugog na tvom svetu nema.

Кad dođeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Кad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Recimo u Valjevo

Okružiće te deca kao svakog pridošlicu

I u celom gradu nećeš poznavati nikog

Jer su svi otišli

I s tim bi se nekako pomirio

Ali niko se ne vraća

Sve je gotovo a još nikoga nema

Niti ima čvrstih obećanja

Da ćemo se ponovo sresti

I to je ono što najviše zabrinjava

Pa ipak čovek nije manje nego voda

Pa voda ne umire

Niti je smrt nešto

Što se na svetu događa prvi put

I da živimo hiljade godina

Prošle bi kao jedna

Jer godine su tu da dođu i odu

Ali sve što je njino

Nije Vera Pavladoljska

Кoja ti je dala što ni sama nije imala

I uvek bila pomalo u oblacima

I u njih se konačno preselila

Ali dok iko ikom čita ovu pesmu

Ona se rađa sve svilenijeg osmeha

I nema ništa sa grobljem i smrću.

Кad dođeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Кad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad

Sve će ti biti odnekud poznato

Кao poljubac već davan nekome

U grad ko zna koji

Кad dođeš ko zna kad

I ko zna otkud

Ili Veljeg Dubokog ili niotkud

Sasvim svejedno

Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio

I da uopšte ne postojiš

Jer proviđenje ne zuri

I ništa ne zaboravlja

I ne fali mu ni mašte ni ideja

Da sve poveže i ispuni

Кao što je pisano

Samo ti ne bi bio isti

I ništa ne bi bilo kao što jeste

Da je moglo biti kao što nije

Jer postoji samo jedan grad

I samo jedan dolazak

I samo jedan susret

I svaki je prvi i jedini

I nikad pre ni posle nije se dogodio

I svi gradovi su jedan

Delovi jednog jedinoga grada

Grada nad gradovima

Grada koji si ti

Prema kome svi idu

Da se sretnu sa tobom

Dobro je što si došao

Da se u to uveriš

Baš u Valjevu

I sretneš Veru Pavladoljsku

I čim si je video

Oduvek si je voleo

I unapred oplakivao rastanak

Кoji se zbio

Pre nego što si je sreo

Jer postoji samo jedan grad

I samo jedna žena

I jedan jedini dan

I jedna pesma nad pesmama

I jedna jedina reč

I jedan grad u kome si je čuo

I jedna usta koja su je rekla

A po svemu kako su je izgovorila

Znao si da je izgovaraju prvi put

I da možeš mirno sklopiti oči

Jer si već umro i već vaskrsnuo

I ponovilo se ono što nikad nije bilo.