Viktor Igo - JUN 1871.

Nasred barikade jedne duž pločnika,

Umrljanog krvlju palih zlosrećnika

I kojeg je sprala krv pravednih grudi,
Uhvaćen je dečak u odredu ljudi.

- Jesi li ti njihov? – Da, odvrati deran.
- Pa, lepo, oficir reče, bićeš streljan.

Čekaj svoj red. – Vide sev pušaka mali
I niz ljudi što se pored zida svali.

Oficiru reče: Da l’ ćete mi dati
Da odem do kuće gde mi sedi mati,

I da sat joj predam, ovaj iz mog džepa?
- Da utekneš hoćeš? – Vratiću se. - Lepa

Priča! A gde živiš? – Tu. Kraj vodoskoka
Gospon kapetane, evo, za tren oka,

Vratiću se! – Beži, huljo! – Kidnu glatko!
Oficir i četa smejaše se slatko

I streljani ljudi sred ropca i grča.
Al’ smejanje presta, jer natrag dotrča

Odjednom bled dečak…glave uspravljene
Stade uz zid pa im reče: Evo mene.

Posramljena beše i glupa smrt s toga
A oficir pusti dečka junačkoga.