Sergej Jesenjin - PESMA O ŽITU

Eto i ta surovost uz nas je,

čij je smiso — stradat neumrlo!
Seku srpom otežalo klasje,
ko labude kad kolju pod grlo.

Naša njiva — davno svi znaju je —
još s avgusta zadrhti, zasveži.
U snopove slama se vezuje
i svaki snop ko leš žuti leži.

Na kolima, ko na katafalku
vuku ih na groblje, gumno belo.
Kao đakon, na kobilu tanku
grakne vozar, vršeći opelo.

A zatim ih s mnogo brižljivosti
prostiru po zemlji, odvijaju
i lancima njine sitne kosti
iz mršavih tela izbijaju.

Nikome ni na pamet ne pada
da i slama — od ploti je, krvi!...
ljudožderu vodenici — tada
gurnu da kost zubima izmrvi.

I iz mlina tada prave slasti,
bezbroj jela ukusnih, za sretne...
E, tad uđe otrov beličasti
u želudac da zlobu zametne.

Tad šarlatan i ubica ljuto
zemljom pišti, ko jesen u polju…
Zato što srp seče klasje žuto
ko labude kad pod grlo kolju.