Miroslav-Mika Antić - LJUBAV

Opraštamo se,

opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa i mosta,
niz raskršća koja se razilaze
kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu
gde trava ima okus vode,
peska
i sunca.

Nikada više nećemo sedeti
u istoj klupi,
ni jedno od drugog prepisivati
domaće zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati
tvojim olinjalim lutkama,
ni ti mom neukroćenom zvrku
na temenu,
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.

Nije ovo više završena samo
jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.

Jedno veliko detinjstvo danas je završeno.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice
kao šaka prosutih klikera.

I svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure.

I svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla,
pokušavajući uzalud da se setimo

dok ćutimo
nečeg vrlo važnog,
nešeg toliko ogromno važnog,
čega se

raz-dvo-je-ni

nikada više nećemo moći setiti.