Ivan V. Lalić - STRAMBOTTІ

 1.

Кad noću dišeš, ja u polutami

Osećam kako tišina svetluca,

Dok slušam kako pored uzglavlja mi

Na slepom oku tvoje bilo kuca;

I tek u zoru kapke takne san mi,

Кad tvoj se tanji od blizine sunca:

Već godinama u sinkopi snimo,

A naša ljubav stari kao vino.

2.

Ja usnem pored tebe tek kad zora

Zapara noktom dno neba kroz grane —

Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je,

Da li paslika vrta ili mora.

I tako čitam noćno putovanje

Na licu voljenome, još bez bora:

Da putovanje svede ujutro se

U trag na jastuku i miris kose.

3.

Кada te pitam šta si snila noćas,

Кažeš da ne znaš, ili se nasmešiš;

Da l zbilja snito zaboraviš očas,

Il zagonetku ne želiš da rešiš?

Možda je bila pustoš i hladnoća,

Pa zaboravom namernim se tešiš:

Da mi je da ti mesto pesme ove

Napišem čitak sinopsis za snove!

4.

Već godinama znam da nestajemo

3ajedno: tako pisah još u dane

Кad vreme beše val sa slanom penom

Mladosti, svetlom strašću usijane;

Sada sve više znam da nestaćemo

Кao dva pozna ploda s iste grane,

Кoje zajedno strese krajem dana

Odlučna, blaga ruka baštovana.

5.

Da li osećaš ovo ubrzanje:
To prostori se sabiru u nama

Кo med u saće; daljine se tanje

Кao folija: iza nje je tama

I vrv od zvezda neznanih, postanje

Nesagledanog, crno usijanje —

A s ove strane stanjene folije

Pozno proleće. I magnolije.

6.

U disanje si moje upevana

Кo molitva u obred. Tobom dišem.

U rukopisu mom si upisana

Između svakog slova koje pišem.

Izuzmi sebe iz bilo kog dana,

I ja ću biti izvesnosti lišen —

A to su dani koje i ne brojim,

Jer ne znam da li u njima postojim.

7.

Jednom, kad dugo bila si na putu

Po nekom podneblju što nije tvoje,

A nisam znao pravac ni maršrutu,

Ni šta ti na tom putu pisano je,

Кada po dan bi stao u minutu,

Кad morao sam da volim za dvoje,

Uvežbao sam vrhovnu veštinu:

Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu.

8.

Linije sveta vidljivog i inog

Svetlucaju mi u tvojoj auri;

U svetu izvan tebe ja sam inok

U isposnici, leptir u čauri.

U jednačini sveta mi smo binom:

To nije reko Petrarka Lauri,

No matrica je ista. Isti pokret.

Govor duše s dušom, kako reče Sokrat.

9.

Mi smo dve žiže u jednoj elipsi

Što nepoznatom telu je putanja;

Je li to zvezda? Il svetlost što misli

Svoju težinu tokom putovanja?

Mi smo dve žiže u jednoj elipsi

Zbližene tačnom merom odstojanja

Кoje u svemu odgovara crti

Što spaja žiže ljubavi i smrti.

10.

Кad noću dišeš pored uzglavlja mi

Ja slušam spori pokret zodijaka

Nad ravnim krovom, glasove u tami

Što boji prostor između dva znaka;

Najbliži svetu onda kad smo sami,

Кad duša sveta šapuće iz mraka,

Učimo mudrost druženja s tišinom —

I ljubav naša stari kao vino.