Jevgenij Jevtušenko - ZAVEŠTANJE

Skupljajte se kraj moje grobnice,

nek mi trezan i pijan dolazi.
Cipelice ili gojzerice,
osećaću ko da ja to gazim.

Donosite ruže i nevene,
i grančice sa voćaka mnogih,
dovodite i voljenje žene,
il dečicu, roditelji strogi.

Smestite se komotno kraj klupe,
izvucite flaše i čokanje,
nemojte se stideti ni trunke -
to će mrtvom biti poštovanje.

Spomenite uz priču i šalu
tajnu muku što u vama kasa.
Govorite makar o fudbalu:
strah me da se odvajam od masa.

Neću granit, ni svečana lica,
uzvišene suze, reči fine -
nek što više malih besmislica
nad veselim mojim grobom čine.

Udostojte odsustvom citata.
Zaboravte svaku moju knjigu.
Pamtite me ko druga, ko brata!
Privedite pravu dečiju viku.

Lažite o meni, podlagujte,
ali, ipak, neka laži stoje,
da te zgode i nezgode, čujte,
makar malo naliče na moje.

U razmetenoj sudbi tvrdoglavoj,
međ’ tolikim zubljem zubčanika,
ponešto je bilo ono pravo -
što se stvarno ne da smesti nikada.

Istine su neistine bile,
istinu će u legendu sviti,
al ni spletke nisu me ubile,
nit’ će me legenda ubiti.

Neću s pesmom ostati jedino.
Moja zlatna zagonetka veli
da ja zemlju ljubih svom silinom,
ona mene, opet, bićem celim.

Pa me zemlja tako poželela,
da sad čovek ne može da shvati,
gde je prah mog raskalašnog tela,
gde prah zemlje razbludne me prati.

I sladim se sve do drhtavice
od saznanja da ću jednog dana
uleteti, usled bljuzgavice,
među bose prste mališana.

Ja ne mogu - načisto da odem.
Nekrolozi, traur - lažni vrisak
Dođite mi na grob u pohode,
na grob, tamo gde ja više nisam.