Ana Ahmatova – DUGO, DUGO

Dugo, dugo kroz sela i luge 

Išao je i pitao redom:
„Gde je ona, svetlost moje tuge —
Njenih oči sa zvezda pogledom?

Sve vedriji i manje snežniji
Proleća se nižu dani novi.
Sve je češće sanjam, sve nežniji
O njoj su mi snovi”.

I došao u naš grad je tmurni
U smiraja predvečernjeg tren.
Mislio je još na London burni
I sanjao Venecije rumen.

A u crkvi, svod visok i tanak,
Nad granitnim sjajem blešti srmom,
Molio se za novi sastanak
Sa ljubavlju i radošću prvom.

Nad prestolom u okovu zlata
Božji vrt se rasja vatrom bledom.
Tu je ona. Sevnu umiljata
Svetlost oka sa zvezda pogledom.