Sergej Jesenjin - KAFANSKA MOSKVA

"Zbirka pjesama 'Kafanska Moskva' u Rusiji je dočekana na nož. Ni jedna Jesenjinova zbirka nije praćena sa toliko buke dogmatskih pera. Zastrašujuće ocjene pojedinaca nanosile su Jesenjinu mnogo bola. Optužen je da piše zlokobne, pijane pjesme, trule. Optuživan je da je ovom zbirkom atakovao na vjeru u revoluciju, u njen smisao, u njenu pobjedu, životnost, stvaralaštvo. 

Hor hajke toliko je zaslijepio kritičare, a većinu su činili oni koji su od poezije tražili optimistički stih u korist revolucije, da nije mogla da ih dirne lirika pjesama 'Ljubav huligana'. Ljepotu tih pjesama nije vidio ni jedan kritičar – ističe Aleksandar Kozlovski. Usamljeni su bili oni koji su uočili da to nije samo knjiga krize i bolesti, nego i preloma u pjesniku, a on se vidi u tih sedam ljubavnih pjesama. Iza onih o kafanskoj Moskvi, kriju se lirske pjesme pune ljubavne sreće i sjete ljubavi. ‘Jesenjin se kaje prije nego što zgriješi’, pisao je A. Ležnov o niski ‘Ljubav huligana’. Kafanski dim se razišao i u tim ispovijestima, i pored elegičnosti, sve snažnije zvuči radost i ljubav prema životu. I u samim ‘kafanskim’ stihovima, Jesenjin je nježni liričar, a u ‘Ljubavi huligana’ – njegova ljubav je divno nježna.

Jesenjin nije htio, ni kad je najviše napadan, da ustukne. Branio je svoju pjesničku samostalnost, pravo na svoje lirsko Ja, i na javnim pozornicama u Moskvi. Odgovarao je pred mnogim posjetiocima: pjesme ’Kafanske Moskve’ preživljavao je u sebi i ne može da se njih odrekne, a na to ga obavezuju i zvanje i čast pjesnika.

'Vječna sudbina nepotkupivog, nepokornog pjesnika u Rusiji. Vlasti takvog ne vole' – ovako bi se mogla, prema ocjeni pisca Ivana Žukova, označiti Jesenjinovo stradanje zbog ’Kafanske Moskve’. A pokazalo se da je u tim pjesmama bilo mnogo proročkog o novom životu poslije revolucije, životu bez obećavane pravde i s mnogo licemjerja".

Ljuba Vukmanović - Tragom Jesenjina

KAFANSKA MOSKVA

Svršeno je. Nikad više oči
Neće gledat polja koja vole.
I krilatim lišćem više nikad
Neće šumit nada mnom topole.

Zgurit će se moja rodna kuća
Stari pas moj uginuo je davno.
Na moskovskim ulicama krivim
Sudio mi Bog da umrem javno.

Podbuo je ovaj grad pun boja,
Al uza nj me veže ljubav živa.
Azija, sva dremljiva i zlatna,
Na njegovim kupolama sniva.

A noću kad mjesec nad njim sija
Silnim sjajem...odnio ga đavo!
Uličicom pognute ja glave
U poznatu krčmu idem pravo.

Život vri u jazbini toj strašnoj.
U galami do samog svanuća
Tu droljama stihove ja čitam,
S banditima ločem do klonuća.

Srce bije sve jače i jače,
Ja bulaznim pa govorim zatim:
- Propalica i ja sam kao i vi,
Ni ja već ne mogu da se vratim.

Zgurit će se moja rodna kuća,
Stari pas moj uginuo je davno.
Na moskovskim ulicama krivim
Sudio mi bog da umrem javno.

II

Opet plaču, urliču i piju
Harmonika žutu tugu lije,
Proklinjući nevolje što biju,
Sjećajuć se moskovske Rusije.

I meni je otežala glava,
Zalio sam oči vinom sada,
Od tog lica da me prođe strava,
Da pobjegnem od svojega jada.

Zauvijek je nešto izgubljeno.
Maju sinji! I junu moj plavi!
Zar se zato vonj lešine lijeno
Nad propalom terevenkom javi.

Rusi danas ko da nešto slave!
Svuda teče špirit kao rijeka.
Harmonikaš prolupane glave
Pjeva im o Volgi i o Če-ka.

Svaki pogled nešto zloga priča,
Nepokorne preglasne su riječi.
Žao im je tih glupih mladića
Što ubiše sebe ne misleći.

Žao im je što Oktobru ovom
Dopustiše da ih sve obmane,
I oštri se već snagom novom
Nož u čizmi skriven cijele dane.

Gdje ste vi što odoste iz vida?
Da l' vam gore svjetla naše kobi?
Sa špiritom svirač triper skida
U kirgiskoj stepi što ga dobi.

Takve nećeš zgnječiti bez traga.
Besposlicu kao trulež znaju.
O Rusijo, ti Rusijo draga...
Azijatski moj zavičaju!

* * *

Pjevaj, pjevaj! Na kletoj gitari

Prsti tvoji igraju i kruže.

Zagrcnuh se u dimu i jari,

Moj posljednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne slijeću,

Nit na svilu što blista beskrajno.

Tražio sam u toj ženi sreću,

A propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka -

Zaraza je, da je kuga… strijela.

Prišla je i zaklopljena oka

Banditu je pamet oduzela.

Pjevaj, druže, nek se vrate dani

I negdašnje naše zore plam.

Nek poljupcem ona druge hrani,

Preživjelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! Neću da je diram.

Ah, zastani! Ne kunem je ja.

Daj mi da ti o sebi zasviram

Na debeloj žici koja sja…

Blista mojih dana kube jasno,

U duši je još zlato starinsko.

Mnoge cure štipao sam strasno,

Mnoge žene u uglu sam stisk'o.

Na zemlji je još istina živa,

Opazih je i ja dječijim okom:

Ližu kučku dok joj se sok sliva

Svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran - zar da sam na tebe?

Zar ovakvog da me snađe jad?

Naš život je - postelja i ćebe

Naš je život - poljubac i pad.

Pjevaj, pjevaj! Ruke neka mašu:

Kobni zamah - kobi će donijeti …

Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu …

Nikad, druže, ja neću umrijeti.

ISPOVEST HULIGANA

Ne ume svako pesme plesti,

Ne može svako da pada s grana

Pred tuđe noge, ko jabuka rana.

Ovo je najveća ispovest,

Ispovest jednog huligana.

Ja namerno idem razbarušen,

S glavom na plećima, ko lampom u tmini.

Ogolela jesen vaših duša

Volim da obasjavam u pomrčini.

Volim psovku, kad ko kamen zvizne,

Pogodi me, ko grad kad umlati,

Tad rukama samo jače stisnem

Mojih vlasi klobuk što se klati.

Tako mi je lepo tada zamišljati

Jezerce u cesti, šum jasike lesne,

Da tamo negde žive otac i mati,

Koji bi pljunuli na sve moje pesme,

Kojima sam mio, ko polje i voda,

Ko proletnja kiša na mladoj zeleni.

Oni bi vilama došli da vas probodu

Za svaku grdnju upućenu meni.

Siroti, siroti seljaci!

Sigurno ste i vi poružnjeli,

Još vas plaše bog i rog đavolji.

O, kad biste samo znali,

Da je sin vaš u Rusiji

Pesnik ponajbolji!

Zar niste za život njegov okapali,

Kad je bos tapkao po jesenjoj rosi?

A sad s cilindrom šeta taj mali

I lakovane cipele nosi.

Ali u njemu tinjaju varnice

Seoskog šaljivčine.

Svakoj kravi na firmi mesarnice

Pokloni se iz daljine.

I kad sretne kočijaša na ulici,

Zapahnut znanim s rodnih polja vonjem,

Spreman je da nosi rep za svakim konjem,

Ko slep na venčanici.

Volim domovinu.

Mnogo volim domovinu!

I ako su njene vrbe tuga sinja.

Reski kreket žaba u noćnoj tišini.

Spomenom detinjstva bolno sam raznežen,

Aprilskih večeri snevam vlagu onu.

Vidim, naš klen tamo, zguren i naježen,

Greje se na vatri neba u sutonu.

Koliko sam jaja tu iz vranjih gnezda,

Znao da ukradem sa njegovih grana!

Je li onaj isti, sa krošnjom do zvezda?

Da li odoleva kora naborana?

A ti, moj varni,

Pegavi psu mili?!

Otupela njuha, sad si star i slep,

Zalud tražiš vrata i žalosno cviliš,

Dok dvorištem lunjaš obesivši rep.

Bile su mi mile ludorije tvoje,

Kad bismo od majke zdipili okrajku

I grickali slatko na smenu udvoje,

Podelivsi bratski negde u prikrajku.

Ja sam onaj isti.

Srcem, istog kova.

Na licu cvatu oči ko različak u raži.

Prostirući zlatnu rogozu stihova,

Hteo bih nešto nežno da vam kažem.

Laku noć svima!

Svima lake noći!

Sutona zvonka kosa u travi se utiša.

Danas mi se tako silno hoće

S prozora mesec da prepišam.

Svetlost plava, tako plava, bleda!

U toj plaveti mreti je sitnica.

Pa šta, neka ko cinik izgledam,

Zakačivši fenjer na zadnjicu!

Stari, dobri, Pegaze bezrepi,

Šta će meni tvoj umorni kas!

Došao sam, ko meštar svirepi,

Da pacove slavim, dignem glas.

Moja glava, kao avgust štedro,

Lije vina kosu razuzdanu.

Hteo bih da budem žuto jedro

Na putu u zemlju obećanu.

* * *

Obmanjivat sebe neću više,

U dušu se klete brige zbraše.

Šarlatanom zašto me krstiše?

Izgrednikom — zašto me nazvaše?

Nisam pljačkaš šumski, zlotvor adski,

Ne ubijah u apsi nesretne.

Ja sam samo obešenjak gradski

Koji uz smeh prolaznike sretne.

Lumparoš sam moskovski, lutalo.

U Tverskome kvartu, i u svakom

Sokačetu, svaki pas bezmalo,

Poznaje me po koraku lakom.

Svako kljuse glavom mi se javi

Pri susretu, kad put mi prepreči.

Životinja prijatelj sam pravi,

Svaki stih moj dušu zveri leči.

Ni cilinder moj zbog žena nije —

Ta strast glupa duši se ne mili —

Smanjiv jad svoj, mnogo je zgodnije,

Zlatnu zob u nj sipati kobili.

Međ ljudima nemam druga, brata,

Pokorih se drugog carstva volji.

Svakom psu sam tu za oko vrata

Gotov da dam i svoj kravat bolji

Neću više bolet boljku ovu.

Ambisi se duše provedriše.

Jer zato me šarlatanom zovu,

Izgrednikom — zato me krstiše.

* * * 

Ja umoran još ne bejah tako.

Kroz mraz suri i sluz ovu belu

Rjazansko ja vidim nebo lako,

Prošlost svoju raskalašnu, celu.

Mnoge žene ljubile su mene,

Pa ne ljubih ni ja samo jednu.

Možda zato sve su sile snene

Navikle me na to vino medno?

O, vi, pjane i beskrajne noći.

Pune pira i tuča do krvi!

Možda zato oko moje toči

Ko iz trulog lišća truli crvi?

Nož u leđe ne boli me, eno,

Ne raduje ni pobeda laka.

Onih vlasi zlaćano se seno

Pretvorilo u cvet crnog maka.

Pretvara se u pepeo slani,

Mulj jeseni jedva se još zlati.

Ne žalim vas, o, prokleti dani,

Ništa neću ni da mi se vrati.

Bez cilja, nekad, mučih svoje čelo,

Osmeh gorki i sada me žaca.

Prohte mi se da mi nosi telo

Spokoj tihi, hladni svet mrtvaca.

Ni sad nije odviše mi teško

Da se valjam iz zgode u zgodu.

Ko u ludačku košulju, vešto,

Odenusmo u beton prirodu.

No po redu, ko za letom leto,

Smiri bes se i strasti u meni.

Ponovo se ja poklanjam sveto

Rodnom polju što se kroz dim peni.

U kraj dragi gde rastoh pod klenom

I po travi valjah se pun moći,

Šaljem pozdrav jatu sada snenom,

Sovi koja još rida u noći.

Ja im kličem kroz prolećne dalji:

„Mile ptice, u azurnoj draži,

Razglasite da ja odskandalih,

Neka vetar sad po zemlji počne

Krilom svojim da mlati po raži“.

* * * 

Ti me svojom hladnoćom ne kušaj

I ne pitaj koliko sam star.

Žuti kostur postala mi duša,

To je meni od bolesti dar.

Nekada sam u predgrađu ludo

Kao dete sanjao u dim,

Da ću bogat i slavan da budem,

Da ću biti drag ljudima svim.

Baš sam bogat! Da l' drugi i slute...

Nemam više ni cilindar star.

Samo plastron od paname krute

I cipela starih imam par.

A i slavan nisam ništa manje -

Od Pariza do Moskve se zna,

Moje ime sluša se s gnušanjem

Kao psovka sa uličnog dna.

Pa i ljubav ... Nije li zabavno?

Ti me ljubiš, a usne ko lim.

Osećanje moje uzre davno

I ne možeš da procvetaš s njim.

No sa tugom da pričekam bolje,

Nije strašno bude l' malo sete,

Zlatnije od tvoje kose poljem

Svud loboda pletenice plete.

Ja bih hteo sada opet tamo,

Da se navek oprostim sa svim,

Da ne budem više slavan, samo

I da sanjam ko dete u dim.

Al' da sanjam o drugom, o novom,

Nepoznatom i zemlji i travi,

Što se srce ne da reći slovom,
Za šta čovek nema izraz pravi