Jovan Dučić – MORSKA VRBA

Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta,

rasplela je kosu zelenu i dugu,
naliči na nimfu koja je prokleta
da postane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
agoniju vode u večeri neme,
nepomično stoji tamo gde sve bludi:
oblaci i vetri, talasi i vreme.

I tu šumi s njima, dajući, polako,
moru koju granu, vetru listak koji:
i, kô srce, sebe kidajući tako,
tužno šumi život. – Sama vrba stoji…