Miroslav-Mika Antić - PORUKA

Kad prođu zore,

kad zaspu kiše,

i nas odavno ne bude više,

ovo je, moj daleki sine,

poruka za tvog još daljeg sina

i za kćer najdaljih naših kćeri

kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,

pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,

kikot

i tajne

i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,

kad zgasnu kiše,

i nas odavno ne bude više,

reci nek budući lepše sanjaju,

zamoli da čudno lepo sanjaju,

naredi da bolje od nas sanjaju,

pomozi im da tačnije sanjaju,

ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,

viči da sanjaju,

sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima

pokojna naša srca odzvanjaju

i čuju

i kuju

i odjekuju

kao zvonici među ljudima.

Kaži im:

onamo,

blizu neba,

planina jedna na sve njih čeka.

Mi smo je zidali od sna i hleba

da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.

A nikad stigli.

Za ljudski vek je ogromna bila.

I posrćući - u vis smo pali,

sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,

kad umru kiše,

i vidiš: nema nas nikada više

reci im da smo se ko ljudi složili:

mene podelili,

tebe podelili,

njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,

osmeh i šapat za tvoga sina

i za kćer njegovih najdaljih kćeri

kroz bezbroj nadanja i godina.

I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,

već da se šalje,

od njih još dalje,

mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba

još divnih treba,

još jakih treba,

naivnih treba

i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.

Sad smo na kraju i to sredili.

Klinci su mame i tate nasleđivali.

Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,

kad zore izgore

kad splasnu kiše

- nas sutra mora tamo negde

zajedno s njima da ima

za jednu običnu mrvu najglasnije,

za jednu običnu mrvu najčasnije,

za jednu običnu mrvu najviše.